#capriolojourney intervju sa Ljubišom | Capriolo bicikle i delovi za bicikle Skip to main content

#capriolojourney intervju sa Ljubišom

Koji momenat je ostavio najjači utisak na tebe?

Definitivno momenat kada sam ugledao obalu Afrike.
Još dok sam vozio to brdo, a znao sam da sam blizu Africi, svako, pa i najobičnije drvo mi je izgledalo kao baobab, zelenilo kao na filmovima i razglednicama, verovatno to i nije bilo tako, ali, eto, ja sam imao takav osećaj.

A onda, kada sam zastao na tom proširenju i ugledao vrhove Afričkog tla, samo sam zastao.
Toliko je nalet emocija bio jak da sam samo gledao i uživao, bio u nekoj neverici da sam tu gde sam, toliko snažan nalet emocija ne pamtim da sam ikada imao kada sam osvojio neku deonicu.

Nakon toga, znao sam da Portugal, ma koliko bio lep i ma koliko ja bio srećan osvajanjem istog, neće moći da se približi osećaju koji sam imao u ovom trenutku.

Sigurni smo da je bilo i nekih teških momenata, pa nam reci kada je bilo najteže fizički a kad psihički?

Najteži, fizički najzahtevniji dan, je bio kada smo „probijali“ brda od Specije do Đenove. I sad se sećam tog dana kao da sam upravo izvozio tu deonicu.

Na kraju dana smo izvozili nekih 120 kilometara, od toga je 80% bilo uzbrdica. Međutim, nisu te uzbrdice bile toliko strašne, koliko je sve što se izdešavalo dok smo ih vozili, bilo frustrirajuće. Noćili smo na nekom igralištu, čitavu noć su me bole grane tek posečenog bagrema, te san u šatoru nije bio baš najkvalitetniji. Nismo bili ni najadekvatnije snabdeveni hranom, koja je, uz vodu i san glavni preduslov za uživanje u vožnji. Odmah su nas sačekala veliki usponi, koji su trajali nekoliko desetina kilometara, dok ne izađosmo na more.
Tada kreće „pakao“.
Bilo je izuzetno toplo.
Gotovo 35 stepeni.

Da bi onda naišli oblaci iza kojih se sakrilo Sunce, pa je bilo nemoguće voziti po toj sparini. A onda je počelo par kapi kiše, stajemo, pa krećemo, pa opet stajemo. A onda je opet upeklo sunce.

I onda do Đenove, voziš brdo 30 minuta, spustiš se za pola minuta i tako kilometrima...u nedogled! Nigde prodavnice, a mi slabi sa vodom. Sećam se da sam tog dana promenio 3 dresa, iako se ja slabo znojim. Definitivno, najteži dan putovanja.

A psiha?

Pa psiha je zapravo najteža stvar kod ovih putovanja, osetićeš umor u mišicima jednom, dvaput, deset puta, ali psiha...ona se igra sa tobom onoliko koliko joj ti to dozvoliš. Možda deluje malo čudno kad se to tako kaže, ali to jeste tako. Čim se setiš pojedinih ljudi, tebi bliskih, onih koje voliš, do kojih ti je stalo i dopustiš sebi da upadneš u tu „zamku“ i razmišljaš duže od nekoliko sekundi...gotov si. Tako da se neretko dešavalo da u roku od sat vremena emocije variraju nekoliko puta, od potpune sreće, preko blage zabrinutosti, do ozbiljne zabrinutosti, pa opet sreće i radosti, do neke nove zabrinutosti.

Prošle godine sam vozio do Barselone i tada sam znao da je tu kraj i da se vraćam kući. Ove godine, od Barselone do Portugala sam imao nešto manje od 2 000 kilometara i to je za mene bio veliki psihološki pritisak - nastaviti dalje nakon dolaska u Barselonu. To je još 20 dana vožnje.
Volim da vozim, da, ali 20 dana nije malo. Sećam se da mi je to bilo izuzetno teško, a već po izlasku iz Barselone, išlo je lagano.
Psihički, najtežih 35 kilometara je bilo od Setubala do Lisabona. Nikako ih izvoziti?!
Minuti i kilometri su se pretvorili u večnost.
Saobraćaj je postajao sve gušći a vozači sve lošiji.

Izuzetan psihološki test, na sreću, uspešno položen! Psiha je čudo.
I na ovakvom putovanju dokažem sebi da ona, pomalo izlizana krilatica „Sve je u glavi“ postane opravdanija nego ikada do sad kada bih je čuo ili izrekao. Ovde dobija  istinsku vrednost i težinu.

Bilo je raznih nepredviđenih situacija, da li si nekada pomislio da odustaneš?

Istinski da sam pomislio da odustanem – ne, to se nije desilo. Bilo je momenata kada je izuzetno teško, zbog raznih faktora, slab obrok, nedostatak vode, ljudi, zanimljivih predela, sve to donosi sa sobom dozu nervoze, pa bih znao, onako, u afektu, da kažem: „Dosta mi je! Neću više da vozim.“ Zastanem par minuta i naravno nakon toga sedam na biciklo potpuno svež, nov čovek.

Ali da sam istinski poželeo odustajanje – nikada.

Pitanje koje ti verovatno dosta ljudi postavi je vezano za strah.

U kojoj meri je on zastupljen bio tokom puta i kako je uticao na tebe, ako je postojao?

Strah na samom putovanju bih podelio u dve grupe. U prvoj grupi se nalazi onaj strah da nešto neću videti, a što sam želeo jako da vidim, da neću osvojiti neku deonicu, da neću probati nešto u nekoj državi, a što sam jako želeo da probam, iskusim.

U drugoj grupi se nalaze negativne stvari vezane za strah, odnosno, one ozbiljne stvari, koje bi mi možda mogle nauditi. Međutim, iskreno, npr strah da će vam se nešto dogoditi dok ste u šatoru, da će vas neko napasti, da niste sigurni, on se pojavio par puta kada smo bili na izuzetno neprijatnim mestima za noćenje (mesta koja bi mi unosila neku nervozu), ali on traje svega par minuta dok se ne ubacim u vreću i zaspim potom pod velikim umorom. Svaki drugi strah, ili neke crne misli, sam uspešno „sakrio u kutiju“ u glavi, jer se vodim time da je cilj uživati u vožnji maksimalno, čim se tu naziru neke crne misli, nije to to. Tako da sam se trudio da maksimalno smanjim neke negativne misli u pojedinim momentima i na kraju sam to, posmatrano sada, uspešno uradio.

Ko ili šta je, zapravo, tvoj najveći protivnik na ovakvom putovanju, strah, fizička sprema, određena deonica?

Ja, sam.
Svaka uzbrdica se može izvoziti, svaka deonica se može uspešno izvoziti, napuni se i taj prazan stomak, zameni se i ta guma, taj lanac, taj menjač, ali, kao što sam već napomenuo, borba u glavi je najveća i najteža. Ko tu pronađe mir, on je već uspeo, preostaje mu samo da izvozi tih par hiljada kilometara. Ne bih da to zvuči preuveličano, ali meni je to najveći izazov – pobediti sebe. I to je ono što me vuče dalje, da svakim danom, iznova i iznova pobedim sebe, odnosno svoje misli i neke barijere koje sam sam sebi u glavi odredio.

To me, možda, kad bolje razmislim i najviše „gura napred“.
Kad pobediš sebe, pa onako sav ponosan voziš naredni dan, narednu nedelju, mesec...
I sve te unutrašnje borbe koje vodiš, u momentima kada ti snažno nedostaju tvoji ljudi, tvoj grad, tvoj dom, su zapravo ono što te čine mentalno snažnijim ako ih uspešno prebrodiš.
A nakon toga – sve ide polako i lako.

Kakav je osećaj kada osvojiš željeni cilj?

Ponos.
Izuzetan ponos osećam tad.
I ogroman naboj u nogama da odmah vozim neku novu deonicu, iako znam da ću, po povratku u svoj grad, morati na odmor.

Ali to zadovoljstvo, nakon, eto, 5 000 kilometara pređenih biciklom i kotrljanja po ciljnom gradu, zaista nema cenu.