JEDNO PUTOVANJE BICIKLOM

JOŠ JEDNE PUTEŠESTVIJE  SA CAPRIOLOM

11. PRIČA IZ CIKLUSA „BICIKLOM OKO SVETA-RUSIJA 2018.“

Krajem prethodne godine boravio sam na prostorima Centralne Amerike. Capriolov „roadster“ i ja smo ispitivali topografiju i ostalo od Tihuane do Paname. Naši fudbalisti su tada izborili mesto na Svetskom prvenstvu u fudbalu, a kad sam se zatekao u Kostariki, upravo smo fudbalsku reprezentaciju te zemlje dobili za takmaca u prvoj utakmici u gradu Samara, u Rusiji, na planetarnom šampionatu. Znači, gotovo da sam znao gde ću biti u junu 2018-te. Šta više, u mislima sam već i iscrtao puteve kojima ćemo krstariti, što se, više- manje i izdogadjalo!

Po povratku u zemlju krenuo sam u pripreme tog putovanja. Taj deo se nije puno razlikovao od prve faze i prethodnih prvih koraka, a oni su najteži i nažalost sve teži, za ovakav jedan „projekat“. Capriolove i moje putešestvije, najverniji prate od samog početka. Neki su se priči priključili u toku ovih godina, a neki su i izašli iz nje, dok je doprinos Porodice najveći i nemerljiv. Važna je i moralna podrška prijatelja, dok su na drugoj strani oni koji vole da čuju za priču, a najjači su u tapšanju po ramenu.

Bilo kako bilo, načeli smo put na dva točka sredinom maja meseca. Po običaju, nisam se maltretirao procenama i pretpostavkama, prepustio sam pojave i doživljaje spontanom i realnom sledu dogadjaja. Možda zvuči, ali nije to ono, što bi u Banatu rekli „ni brige ni pameti“. Upravo sam se prvo zaputio preko ovog dela Panonske nizije, a razlog je jedna lepa tradicija. U mestu Nakovo, u lokalnoj školi, koju je pohađao moj otac, redovno osnovcima prikazujem dokumentarni zapis sa mojih putešestvija. Kako se izdešavalo sve, predhodno bicikliranje, montaža filmića i početak nove avanture, obreo sam se prvi dan u tom pograničnom mestu. Bilo je to još jedno lepo druženje, a moji najbliži su me ispratili do zamišljene granične linije.

Usledilo je dvodnevni prolaz tim ravnim, vetrovitim ćoškom susedne Rumunije. Prelazak u Mađarsku, gde lokalni, manje prometni putevi kroz bagremovite šumarke, pružaju hladovitu zaštitu od žarkog majskog sunca. Debrecin i prvo gostovanje u biciklističkoj mreži. Još jednom se potvrdilo koliko znače poznanstva  i informacije iz prve biciklističke ruke. No, ni Žolt i njegova supruga nisu mogli da utiču na promenu vremenu. Započele su kiše i trajale su nekoliko dana, a toplota je uminula. Promenljivo vreme me je ispratilo u još jednom prelazu preko Tise i krstarenjem čuvenim Tokajskim vinogorskim predelima. Prevelo u istočnu Slovačku i zakarpatsku južnu Poljsku. Svidnik, varoš koja me je ugostila u domu mladog para lekara, Natalije i Sergeja. Pomogli su mi kod pregleda ruke, jer sam imao jedan nezgodan pad. I to je sastavni deo biciklističkog putovanja.

Košice i Zamošć, dva grada za koje me vežu uspomene iz moje maratonske prošlosti. Ovaj drugi grad, smešten u jugoistočnoj Poljskoj, značajan je i za biografiju novosaddskom maratona, pa i triatlona. Nas, grupa sportskih entuzijasta, učestvujući na jednoj trci, početkom devedesetih, došla je na ideju da upriliči trkačku manifestaciju i u našem gradu, na Dunavu, podno Fruške gore.

Odmičem sve više na sever, a predeli su ispisani, prolećnim zelenilom i mirisima. Sve okolo sredjeno i iscrtano, kao u foto šopu. Jedino se šareni oblaci otimaju i ševrdaju plavim nebom. Da, ravnica osvaja, a to može da znači samo jedno. Vetar. Gospodari ogromnim, otvorenim prostranstvom i poigrava se sa putnicima na dva točka.   

Par dana kroz Poljsku i privodim kraju moj boravak u zapadnoj Evropi. A Rumunija je istočno od nas?! Dva su prelaza, koji preko reke Bug,  vode iz Poljske u Belorusiju. Nisam znao da njima nije dozvoljen prelaz biciklom. I (opet) na scenu stupa pomoć iz bici mreže. Jurij živi u gradu Brest, i sa njim sam dogovarao domaćinstvo, a za početak me je naveo kako da predjem „gvozdenu zavesu“. Brest, lep, čist i dremljiv grad, čuven po tzv. mirovnom sporazumu iz 1939.godine. Tvrdjava u ovom gradu je prvo mesto koju su Nemci napali 22. Juna, otpočevši rat protiv SSSR-a. Danas, veliki istorijski kompleks, kao i mnoga druga mesta koja podsećaju na Veliki Otadžbinski rat. Belorusija mnogo polaže i ulaže u sport. Vidi se to i po  mnogobrojnim sportskim objektima. Tako npr., u Brestu postoji deset plivačkih bazena- na nekih 250 000 žitelja. Zanimljiv detalj je mogućnost sušenje kose posle plivanja pod haubom, sa čime sam se sretao u još nekim mestima u nastavku putovanja.

Nastavak pedaliranja me je vodio na istok, i uopšte, ja sam na putu do Samare samo jednom skrenuo, iz severnog smera prema prostranstvima istoka. Ravnica, šumoviti predeli i ogromni kompleksi obradjenog zemljišta. Kolhozi. Znakovi pored puta govore nekim jezikom prošlog vremena, a koliko je drugačije danas?! U radnjama, u Belorusiji, možete kupiti sve, pa i sprejeve protiv komaraca. Nekih pet dana tim „polupraznim“, opisanim krajem (npr. izmedju mesta Žitkaviči i Kalinkaviči samo jedna pumpa, otprilike baš na sredrokraći, 65 km), čiji je istočni deo, Polesje u ravni reke Pripjat, pritoke Dnjepra, prostor ispunjen rojevima insekata. Nisam uspeo da opstanem na autobuskim stajalištima, koja su moja uobičajena odmorišta na drumovima, jer najezda komaraca, sitnih, gotovo nevidljivih mušica i obada, je bila nesnosna. Obadi su me spopadali i u toku same vožnje.

Stižem u Gomelj i po planu smo trebali sledeći dan da se dokotrljamo u Rusiju. No, ne lezi vraže, još jedna medjugranična pošalica. Belorusija i Rusija su u savezu, ali granični prelazi, većina njih, su samo za njihove gradjane, dok stranci, u koje se ubrajamo i mi, možemo samo preko određenih. O ovome saznajem (tek) od najlepšeg domaćina u ovoj priči. Olge Minakov iz bici, warmshower  mreže. Olga mi pokazuje grad, pomaže mi oko „protetike“ bicikla (u servisu rotiram spojne gume na kripton obručima), a i oko prave protetike mog zuba. Nisu samo lepe stvari i pojave ono što krasi putešestvije na dva točka. Granicu sam morao da predjem nešto južnije, na tromedji. Popularno zvana Tri sestre, zapravo, jedan veliki kružni tok, a ja korman zakrećem u Rusiju. Na kripton ciklomasteru tačno, okruglo 1800 km.

Pogranične formalnosti „...gde ideš...imaš li ulaznice za utakmice...“, ali kao i mnogo  puta do sada nije bilo prepreka. Pasoške i carinske procedure dodatno ubrzavam mojom sportskom-biznis kartom, pa neka oni vide gde smo sve mi dospeli domaćim kotačima.

Rusija! Beskraj, bespuće,i  kao u da tom nedogledu, od gotovo hiljadu i 500 km vidim na drugom kraju Samaru, prvi cilj mog ovogodišnjeg puta. Ali avaj, ravnica je očajan privid, jer svako malo, ne znano otkud pojavljuju se „udubljenja“, najčešće jaruge vodenih tokova, i sledi spuštanje, a potom strm, ne toliko dugačak uspon. Sve to je punilo noge i činilo pedaliranje zamornim. Ili se dešava da u tom beznađu čitav teren jednostavno propadne, nestane, spustimo se u neki drugi nivo. Kao u igrici. Srećom, kvalitet drumova je podnošljiv, a najveći problem su deonice sa radovima na putevima. Tehnika i tehnologija (ne)rada, malo neobična i najčešće vas upućuje na neku vožnju po zemlji, kamenju. Isto tako, kritični su bili i delovi sa uskom asfaltnom trakom, jer u mimoilaženju vozila, posebno kamiona (a brojni su, broja im se ne zna), spas se morao potražiti u bekstvu, skroz udesno. I još jednom pominjanje glavnog klimatskog faktora, vetra, vetrova. Na moju opasku da jako duva, domaći su obično odgovarali, pa ovde stalno duva. Mogu samo da zamislim kako je zimi, a ja sam u promenljivom proleću imao sreće, jer da mi uglavnom nije vetar bio saveznik, verovatno bih se još lomatao drumovima centralne Rusije, ograničenim nesagledivim alejama i kompleksima šuma. Prvo konak, noćivanje je bilo u varošici Klimovo. Podsećanje na boravak i putešestvije kroz Rusiju od pre jedne decenije, i uverenje da se sve promenilo i menja. Na sve strane se nešto gradi, i to, ponekad super novo i moderno u kombinaciji sa starim izaziva simpatije. Relacija kojom sam se kretao imala je par velikih gradova i ono su mi bili neka vrsta orijentira. Brjansk, Orjel, Jelec, Lipeck, Tambov, Pjenza, Sizranj i upravo u njima se mogu videti u kom pravcu ide današnja Rusija.

Kada se zapažanja prikupljaju sa bicikla čovek mora biti maksimalno oprezan, jer vozači baš i nisu naklonjeni nama biciklistima, iako ih propisi,a i infrastruktura (sve više staza i oznaka) upućuje i tera na to. O tome mi, dakako najviše pričaju sami biciklisti, ljudi koji ih koriste svakodnevno, a i putuju na dva točka, kako po ovoj ogromnoj zemlji tako i po celom svetu. Maksim iz Lipecka, koji je živeo i radio u Italiji, ili Saša iz Tambova, kruglosvetovni putešestvenik i koji se sprema za avanturu na Čukotki. Kod drugova po vokaciji sam i noćivao, u velikim gradovima bilo je lakše naći i hostel, dok sam u međuprostoru, u manjim naseljima nailazio na stojanke, parkinge za kamione, i tu redovno imaju kafei, barovi, a i gostljnice, tj. moteli. To je taj međuprostor, prostor u kom se oseti svo to i vidi kako čovek stoji naspram, odnosno u tome, a taj beskraj podrazumeva i boje i mirise i zvukove. Osetilo se sve to i u danu kada sam došao do reke Don i sa lokalnim ribarima proveo prepodne na njegovim tihim obalama. Ređe sam odmarao u palatki, šatoru ili mreži, prvenstveno zbog nenaklonjenog, hladnog vremena. Par jutara u junu mesecu je bilo toliko hladno da sam oblačio zimsku jaknu i u njoj vozio dobar deo dana. Naravno, i slučajni susreti sa ljudima su imali, osim razgovora, kao krajnji deo poziv na odmor u njihovom domu.

I tako na dan pred Volgu, pred Samaru. Dima, Dimitrij Paščenko, čovek kod koga sam dogovorio gostovanje u gradu gde se igrala utakmica naše reprezentacije mi je preporučio jedan alternativni pravac. Naime, Volga u tom delu toka pravi jednu veliku, gotovo 360 stepeni krivinu, i do Samare se trebalo kružiti preko Toljatija, gotovo dva dana. Na prevlaci, od par stotinak metara je selo Perevoloki i tu možete videti najveću reku Evrope sa obe strane puta. Tu, malo napred sam trebao skrenuti desno, na svojevrsno poluostrvo, koje je brdovito i šumovito i gde je nacionalni park, a putevi su neasfaltirani. Kada sam se zaputio tom prečicom vreme se narogušilo, počela je kiša i zahladilo je, a najgore od svega da nije bilo oznaka i da ljudi koje dam sretao usput nisu znali da me tačno upute. Ovu avanturu sam završio malo ranije, u mestu Širjajevo, gde sam u sledećem , sunčanom danu obišao okolinu i muzej slikara Rjepina. Njegova najpoznatija slika upravo prikazuje prevlačenje brodova preko prevlake. Moja prečica se završila jednu stanicu ranije i svojevrsnim krstarenjem čarobnom Volgom pristižem u grad.

Od pristaništa kroz centar prolazimo pored FIFA fan festa, vašarskog navijačkog prostora, a takva mesta su podignuta  u svakom od gradova domaćina utakmica na prvenstvu. Dima je asistent na fakultetu, vozi bicikl i do posla, a bio je i na par većih putovanja. Trči maratone, dok zimi trči na skijama. I on, kao i uostalom mnogi ljudi u Rusiji često poteže onu čuvenu „Srbi i Rusi braća zauvek“. U tome je još izraženiji njegov drugar Miša, koji govori i srpski, a tih dana je stalno nosio majcu sa natpisom moje zemlje. U susretima sa našim navijačima je neprestano iskazivao tu ljubav, ali navijača nije bilo baš puno i veliki broj njih je bio iz trećih zemalja. Pretpostavljamo razlog, a Dean iz Dubai ja je jedan od njih, koji me je darivao ulaznicom za utakmicu Kosta Rika- Srbija. Dogovarao sam ja sa fudbalskim savezom susret u kojem bi predao zastavu nekom od naših reprezentativaca, imajući, pre svega, na umu takav gest priredjen na šampionatu u Južnoj Africi, međutim išlo je teško. Potvrdilo se još jednom da su udruženja ovog sporta planeta za sebe, a naše posebno. Da, to su jedni od najprilježnijih u tapšanju po ramenu. I tako je ta marketinška epizoda izvedena dosta skromno. Bane Ivanović i ja smo menjali majcu za zastavu, ja opet bio talija, pobedili su, Branislav je dobro igrao i na toj utakmici i na sledećoj, a onda ga je stručnjak izvadio iz tima...da budem i ja jedan od par miliona selektora. Samara je milionski grad, centar ruske kosmičke industrije i stvarno izgleda svemirski. Naročito obala duž Volge, privedena raznovrsnim namena i sa dugačkim plažama. Ipak, temperatura vode je 15 stepeni, a zimi zaledi sva ta voda!

Autor: Zoran Zivlak